21Црква је слика и прилика човека
Света Црква Божја символички изображава човека, и она од њега бива изображавана као човек. Стога Црква Божја је човек: светилиште јој је душа, божански жртвеник јој је ум, а храм — тело. На тај начин Црква је слика и прилика човека сазданог по слици и прилици Божјој — τοϋ κατ’ εικόνα Θεοϋ καί όμοίωοίν; кроз храм као кроз тело она излаже моралну философију; кроз светилиште, као кроз душу, духовно тумачи природно созерцање; кроз божански жртвеник, као кроз ум, ступа у мистичку теологију. И обратно: човек је мистичка Црква, врлински обасјавајући кроз тело као кроз храм делатни део душе вршењем заповести, по етичкој философији; кроз душу пак као крoз светилиште приносећи Богу преко ума чулне логосе — τοϋς κατ’ αισθησιν λόγους — чисто у душу обрезане од материје, по физичком созерцању; а умом, као преко жртвеника, призивајући, кроз некакво своје говорљиво и многоречиво ћутање, сакривено, многохваљено, невидљиво, непознато, громогласно ћутање Божанства, и тако, по мистичкој теологији, сједињујући се с Њим уколико је то могуће човеку, и постајући онакав какав приличи да је онај који се удостојио посете Божје и који је обасјан Његовим свесветлим обасјањима.122[1]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
[1] тамо, Мистаг. IV. Р. gr. t. 91, col. 672 Α—С.
22Црква Божија – слика и обличје душе
Сва Црква Божја је слика и обличје душе, замишљене саме по себи. Света Црква није само слика целог човека, постојећег спојеношћу душе и тела, него је и слика (εΐκάν=: икона) са ме душе, посматране умом посебно.
Пошто је душа уопште састављена од умне и животне силе, од којих се умна сила самостално по својој вољи креће, а животна сила остаје као што јесте по природи — ванвољна — άπροαιρέπως. И опет: умна сила има созерцатељни и делатни део: созерцатељни део назива се умом, а делатни — логос = разум. Умну силу покреће ум, а ο животној промишља логос = разум. Ум јесте и назива се мудрошћу, када на сваки начин очувава непромењеним своја кретања ка Богу; а такође логос = разум јесте и назива се разумношћу, када целомудрено животну силу, којом он управља и ο којој промишља, покаже непристрасном, присајединивши је уму делатностима, и тако је покаже да и она као и ум носи на себи једну иcту и истоветну ознаку Божију кроз врлину — δι αρετής.
Ова пак ознака Божја природно се раздељује и на ум и на разум, те се тако душа још више показује да је претходно сачињена од ума и разума, тојест да је умна и разумна.123[1]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
[1] тамо, Мистаг. V. Р. gr. t. 91, col. 672 С — 673 Α.
Поделитесь с Вашими друзьями: |
